Кулинарско завођење

„Могу ли да те питам нешто,“ рекао је док је секао зреле сочне парадајзе. „Које ти је омиљено јело?“

„Филе мињон,“ одговорила сам одмах и пошла ми је вода на уста при смој помисли на то јако печено месо.

„Али не би волела да једеш филе мињон сваки дан, зар не?“

„Наравно да не,“ одговорила сам, и наставила да сечем свеж корен ђумбира у малу чинију коју ми је дао.

„А зашто не би?“ наставио је, и даље гледајући у парадајз.

„Па рачунам, ако бих га јела сваког дана не би био тако посебан. Дојадио би ми. Све добре ствари би требало да имају меру, зар се не слажеш?“

„Слажем се!“ одговорио је недвосмислено. „И баш си ме довела до онога што сам хтео да кажем“

„А то је?“

„Моногамија је врста хране. Ако једеш исто то сваки дан досади ти. Разноврсност је зачин живота. Чини ми се да се слажеш!“

„Па,“ застала сам, пажљиво бирајући речи. „Мислила сам да говоримо о филе мињону. Нисам мислила да ће мој одговор да буде схваћен толико ван контекста.“ Подигла сам обрве и чекала да он настави.

„Али јасно ти је шта хоћу да кажем, зар не? Било да једеш исту храну или јебеш исту особу, може да ти досади. Постаје превише познато, превише предвидиво, зар не?“

„Значи, другим речима, моногамија би требало да се зове монотонија?“

„Управо тако!“ одговорио је насмешивши се са одобравањем. „То покушавам да ти кажем!“

„Да ли покушаваш да ми кажеш да си преварио Марију?“ рекла сам, питајући се да ли можда мој најбољи пријатељ не прича само хипотетички.

„Можда,“ рекао је тихо, и даље спуштеног погледа. Парадајз који је секао је сад био исечен до максимума. Склонио га је са стране и почео да ради на вези першуна. „А можда ме и само интересује шта је још на менију. Додај ми ту боцу сока од лимете, хоћеш ли?“ додао је необавезно.

„Боже, Иване, не знам шта да ти кажем. Није као да је Марија пролећна супа. Оженио си је. Избор се не мења. Изабрао си. Жањеш како си посејао!“ Није ми се свиђало што сам звучала осуђујући, али су ме његове реченице изненадиле и нисам била сигурно како да реагујем. Да ли је желео да га подржим, да будем логична, да га разуверим?

„Значи ја сам је посејао, а?“ насмејао се у покушају да олакша напетост која је владала.

„Марија је заправо као филе мињон, Иване. Преукусна је. Ремек-дело. Зато си је оженио. И треба сваког дана да ти има исти укус као и претходног.“

„Знам да си у праву,“ сложио се, мешајући тајландски сос који је направио и сипајући га по пилетини. „Али шта ако, само једном, пожелим да једем нешто другачије? Шта ако бих само на једну ноћ имао прилике да уживам у другом месу у својим устима?“

Осетила сам неочекивано треперење у грудима. Иван је био једина особа коју знам која је умела чак и најбезазленије ствари да учини да звуче сензуално и провокативно, и по први пут у нашем трогодишњем дружењу, почела сам да се питам да можда нема неку скривену чежњу за мном.

„Шта и кад би могао? Мислиш да би то стварно и урадио?“ упитала сам наглас.

„Искрено?“ рекао је, гледајући директно у моје упитне очи по први пут. „Да, мислим да бих волео да испробам нешто ново. Ноге краљевске крабе можда,“ насмејао се неваљало, ударивши ме влажним пешкиром по бутини. „Или можда лепе пилеће груди,“ насмејао се, шаљиво посегнувши за мојим грудима.

Насмејала сам се али нисам била сигурна да ли због његовог чудног хумора или због немирних лептирића који су треперили у мом стомаку. Да ли је мислио да ме заведе?Да ли ме мој пријатељ, кувар за сос, сад види само као парче сировог меса које може да обликује и пуни и пече у врелој рерни интензивне страсти? Изгледало ми је да то има смисла.

„Хоћеш ли чашу вина?“ питао ме је, сипавши два пехара мерлоа и пре него што сам одговорила. Била сам уверена да је то део његове стратегије. Напиће ме, онолико колико је потребно да се препустим а онда ће наставити са својим кулинарским завођењем.

Узела сам огроман гутљај и спремила се за могућност да ствари оду даље. Чињеница је била да сам у том тренутку желела Ивана колико и он мене. Били смо пријатељи дуго времена. Био је згодан, секси, талентован и духовит. Био је једини човек којег сам икада упознала који се добро сналазио у кухињи и често је кувао за мене када му је жена била на пословним путовањима. Пре ове вечери није било ничега између нас сем истинског пријатељства и мало безазленог флерта. Сада, док седим за кухињским пултом, уз моју све празнију чашу мерлоа, идеја да се скинем до саме сржи и допустим пријатељу да ме истражи на један сасвим нови начин ми се чинила све више примамљивом.

„Још једно?“ упитао је, нагнувши флашу изнад моје сад празне чаше. Климнула сам главом и удахнула опијајуће мирисе док сам сљуштиила још један гутљај вина кроз зубе и прогутала. Тренутак се чинио правим. Пошто се тајландска пилетина крчкала на рингли имали смо времена да се искрадемо у јазбину и раскомотимо. Одлучила сам да поведем, да не бих препустила било шта случају.

„Иване,“ храбро сам пришла, „како ме ти видиш?“

Лице му се искривило помало загонетно.

„Мислим, да ли ме видиш као пријатеља... или као ставку на менију?“

Загонетан поглед је постао интуитиван.

„Можда оба?“ одговорио је полу-упитно, полу-сигурно.

„Па, вечерас, ако би желео да пробаш остриге уместо филе мињона, ја бих била остриге?“

„Можеш да будеш шта хоћеш. Докле год ми дозволиш да те пробам,“ одговорио је. Опет, заводљива нота у његовом гласу је чинила да ми тело дрхти.

Ставила сам чашу на крај стола и привукла столицу. Иван се спустио на колена, ставио своје немирне дланове на моје бутине. Гледали смо једно у друго довољно дуго да потврдимо наше међусобне дозволе да наставимо даље.

Иванови неустрашиви прсти су склизнули под моју сукњу и пронашли ме, анксиозну и у ишчекивању. Моји кукови су склизнули до саме ивице моје столице, љуљајући се како би могао да осети моју врелину.

„Пробај ме“ прошапутала сам, дајући му дозволу да уради оно што је изгледа снажно желео. Повукла сам сукњу горе и раширила ноге.

Његов врео који је ишао ка мојима гаћицама је учинио да одмах овлажим. Притисак његових топлих дланова који су држали моје бутине отвореним је само додао сензацији и јецај од великог ишчекивања и жеље се изнедрио из мене. Мој ум је полудео од мисли како он одвлачи моје гаћице у страну набија језик дубоко у мене, мигољи њиме, удара о клиторис и лиже ме док не постанем само поплава преукусних, опијајућих сокова. Изгледало је да је осетио моју чежњу и ољуштио влажну свилу са мене пре него што је стави своју чупаву козју брадицу у мене меку и мокру. Ја сам зацвилела одушевљено, хипервентилирала готово одмах и усне шапнуо против мене, слање језу кроз који пролазе моје цело тело. Ја сам буквално харала са задовољством, а ја бацила ноге преко његових рамена, користећи моје дрхти тело да га гура јаче против мене. Тихи квалитет са којима је почео окренуо умерено, који ме је послао у грчеве. Моји прсти проткани кроз његову косу и ја сам га гурнула против мене, још теже, док зујање постао врхунац. Он је сисао мој клиторис са стрпљењем и темпом мајстора, док ускоро, могао сам да чујем ништа осим звука крви који јури кроз моје вене, право на моје брадавице и мој клиторис. Моја глава је пецкала. Ове ноћи, која је почела као и безброј других, са аромом тајландске пилетине која је кључала на шпорету и моја пица која је анксиозно кључала у устима, ја сам дала Ивану укус нечега сасвим другачијег.

Изгледало је као да му је одговарало. Мљацкање његових усана, дубоке сркови и ритам који је настао из њега указивао је на задовољство. Ја сам постала његова пролећна супа са својим дебелим, кремастим бисквитима. Чинило се као да је човек који је направио свој живот користећи свој високо рафинирана непце, не би променило ништа. Он ме појео као да сам му јако пријатна креација. Он је наставио, похлепно, као да се плашио да напусти чак и пад у чинију. Моје бутине напети против длановима и утробу тресла, нас упозорава и да је мој пехар је претио да проспе. Ускоро усне и брада су обложене у мојим мирисним соковима. Таласи мог задовољства су га хранили кад сам свршила, а Иван се подупирао о кауч, а ја сам се нагла да видим поглед задовољства на његовом лицу.

„Волим филе мињон,“ Иван је рекао, разбивши непријатну тишину која је уследила. „Али никад нећу да зажалим што сам пробао остриге.“

Ни ја нећу зажалити, помислила сам у себи док сам му се смешила. Планирала сам да скупим доста острига, за случај да их се мој најбољи пријатељ опет зажели.